Plati da bi radio: zašto izumiru obrti?

Industrijalizacija je, kaže pojela njihovu struku. Toliko toga je jeftino, nekvalitetno, "kineska roba posvuda". Popravak pete naplati 30 kuna, a 45 kuna stoji par cipela u kineskom dućanu!

- Sramota! Za što onda ja radim? Zašto da trošim svoj materijal? Čavle, gumu, petu, ljepilo, struju... - žali se majstor.

Rijetki su ljudi, kaže, koji dolaze s kožnim dobrim cipelama, da ih može popraviti.

I kao da to nije dovoljno, ljudi se, nastavlja, ponašaju bezodgovorno i bahato. Donesu mu obuću na popravak - i nikad ne dođu po nju.

- Godišnje u radionici popravim između 20 i 25 pari cipela - i nikad nitko ne dođe po njih. Popravim ih, zovem ljude, oni ne dođu po cipele. A za svaki popravak u fiskalnu blagajnu moram pustiti račun - kaže Andrašić.

Na kraju cipele odnese u Crveni križ. Da nose oni kojima trebaju.

- Potrošim svoj materijal, svoj trud, svoje vrijeme, svoju struju... Svoje sve napravim i nitko ti ne dođe - ogorčen je majstor.

Smatra da je država gluha za potrebe malih obrtnika. Smatra da je previše davanja, a o zaradi nitko ne pita.

- Ne može mi Porezna uprava ili država diktirati da moram mjesečno izdvajati 2500 ili 3000 kuna ako prihodujem tisuću kuna. Kako? Na koji način? - pita.

Ako popravak naplati 30 kuna, njegova je zarada, tvrdi, 5 kuna i pita se koja je svrha njegovog rada.

- Ako je naša općina sa 16-17 sela, ja jedanput godišnje kad popravim cipele, iz te kuće, iz tog obiteljskog gospodarstva, više ne mogu dobiti jedan par cipela. Ja sam ih napravio i tih godinu dana će biti mir! Koliko bih ja trebao imati sela okolo da bih nešto radio na cipelama? - pita Andrašić i zaključuje da sami doprinosi jednostavno gase obrt.

Veljko Andrašić jedini je obućar u svojoj okolici. Do kraja godine će još poslovati, a iduću ga namjerava zatvoriti.